Posljednji voz za preokret u Njemačkoj

Osim lidera demohrišćanskog bloka (CDU-CSU) Friedricha Merza u Nemačkoj su pobedu mogli slobodno da proglase i nemački instituti za istraživanje javnog mnenja. Upravo oni su i pre otvaranja birališta sa bezmalo hirurškom preciznošću prognozirali rezutate i to – ne preveliki uspeh CDU-CSU sa 28,6 odsto glasova, duplirani rezultat desničarske Alternative za Nemačku (AfD) sa 20,8 odsto i istorijski debakl socijaldemokrata (SPD) kancelara Olafa Scholza sa tek 16,4 odsto glasova. Tačno su prognozirali i skromnih 11,6 odsto za Zelene, potom neočekivani skok Levice na bezmalo devet odsto, kao i borbu levičarskog Saveza Sahre Wagenknecht (BSW) na ivici izbornog cenzusa od pet odsto, koji, pak, nisu prebacili liberali (FDP).

Čak ni skok izlaznosti na 82,5 odsto nije poremetio tačnost prognoza, ali jeste doveo do burne noći naročito za sve u štabu BSW-a, koji su u jednom trenutku u pola noći bili iznad cenzusa da bi sa prebrojavanjem svih izbornih kruga završili na 4,972 odsto glasova. Nedostajalo im je oko 13.000 glasova da to što su dobili bezmalo dva i po miliona glasova pretvore i u poslaničke mandate.

Čini se uzalud što pojedini funkcioneri ove levičarske stranke pominju i krivične prijave, između ostalog, i zbog toga što oko 213.000 nemačkih državljana koji žive u inostranstvu nisu mogli da glasaju jer im nadležne službe nisu na vreme dostavile glasačke listiće za glasanje poštom. Vodeća politička i medijska klasa u Nemačkoj je sa zadovoljstvom konstatovala tih 4.972 odsto glasova, ne samo zbog toga što je BSW stranka koju nazivaju proputinovskom, već i zbog toga što će to značajno umanjiti koalicione glavobolje Friedricha Merza.

Neulaskom BSW-a u Bundestag, Merzov CDU-CSU će SPD-om moći da napravi tanku vladajuću većinu, a da ne bude prinuđen da u nju uključi i trećeg partnera – Zelene. Političko-medijska klasa u prvi mah će odahnuti jer neće biti neizbežna takozvana „Kenija koalicija“ nazvana po stranačkim bojama demohrišćana, socijaldemokrata i Zelenih, a kojoj je zbog različitosti partnera već predviđana sudbina Scholzove semafor-koalicije.

Polarizacija tek predstoji

Međutim, da kod mnogih nemačkih glasača raste strah kao i nepoverenje u etablirane stranke bliske centru, svedoči i uspeh dve ideološki suprotstavljene stranke s političke margine. AfD je udvostručio podršku, pri čemu mu podrška nove Trumpove administracija i Elona Muska očigledno ništa nije pomogla. Efikasnija podrška je bila ta što su Merzovi demohrišćani preuzeli antiimigrantsku retoriku AfD-a i time normalizovali njihovu politiku.

S druge strane, Levica je u odnosu na pre dva meseca utrostručila podršku, delom i zbog te Trumpove podrške AfD-u, kao i činjenice da su se sve ostale stranke bezmalo utrkivale ko će imati oštriji stav prema migrantima i njihovim pravima i slobodama. Levica se predstavila kao jedina stranka koja beskompromisno brani ljudska prava migranata, zaštitu klime i socijalna prava ugroženih, čime je privukla mnoge bivše glasače Zelenih i SPD-a.

Ipak, da Nemačkoj vremena polarizacije tek predstoje, svedoči i to da su među mladima do 24 godina Levica i AfD osvojili bezmalo polovinu glasova, što ukazuje da mladi u političkom mainstreamu ne vide ljude koji rešavaju njihove probleme.

Zbog toga će na budućem kancelaru i njegovoj vladi biti težak zadatak, ne samo da u usaglašavanju demohrišćana i socijaldemokrata uspe da ispuni obećanja svojim biračima i reši bar deo nagomilanih ekonomskih i bezbednosnih problema, već i da vrati biračima veru u to da vodeći političari centra rade u interesu svih građana.

Nasljednik Schaeublea

Za razumevanje toga šta će Nemačkoj u kancelarskoj fotelji doneti multimilioner, koji na sastanke ide pilotirajući sopstvenim avionom, neophodno je prisetiti se njegovog pokojnog političkog patrona – Wolfganga Schaeublea, sa kojim ga spajaju tri važne karakteristike.

Prva je društveni konzervativizam, jer se zalaže za jake policijske i vojne snage, uz oštar stav prema imigraciji. Iako odbija bilo kakvu političku saradnju sa AfD-om, u svojim govorima poprilično koristi njihovu retoriku pa se, primera radi, zalaže za proglašenje vanrednog stanja koje bi omogućilo Berlinu da preskoči propise EU po pitanju davanja azila, dok mlade migrante poreklom sa Bliskog istoka opisuje kao „male paše sa arapskog prostora“ koji „zapravo nemaju šta da rade u Nemačkoj“. Osim toga, ovaj otac troje dece protivio se zakonu koji je dozvolio istopolne građanske zajednice, protivi se zakonskom odobravanju abortusa, obećavao da će poništiti zakon o legalizaciji korišćenja marihuane, protivi se zakonskoj dekriminalizaciji abortusa…

Druga sličnost je ta da je i Merz strogi ekonomski ordoliberal. Ovaj bogataš s jakim poslovnim vezama sada obećava da će nemačku privredu izvući iz višegodišnje stagnacije tako što što predlaže program „Agenda 2030“, koja je očigledno inspirisana programom ekonomske liberalizacije i smanjenja socijalne zaštite pod nazivom „Agenda 2010“, koji je početkom ovog veka pokrenuo socijaldemokratski kancelar SPD Gerhard Schoeder u nastojanju da Nemačka ne bude „bolesnik Evrope“. Konkretno, on želi da smanji naknade za nezaposlene, smanji birokratiju i poreze, podstakne Nemce da rade duže i da se pozabavi propisima koji se tiču sprečavanja klimatskih promena. Doduše, želi da se ukine propis kojim je od 2035. godine u EU zabranjena prodaja novih vozila sa tradicionalnim motorima na fosilna goriva, a najavljuje i razmatranje ponovnog otvaranje nuklearnih elektrana. Iako je snažni zagovornik ustavom propisane kočnice za preveliko zaduživanje države, sada govori da je spreman da razmotri reformu ovog propisa kako bi Nemačka investicijama izašla iz ekonomske krize.

Treći segment Schaeubleovog nasleđa u Merzovoj ličnosti je njegova snažna proevropska vizija i uverenje da Evropljani moraju da obezbede sopstvenu odbranu. To ga i povezuje sa francuskim predsednikom Emmanuelom Macronom, mada ih je u svojim poslednjim željama povezao i sam Schaeuble kada je tražio da mu Macron drži komemorativni govor u Bundestagu, a Merz u crkvi.

Preokret u vanjskoj politici

Schaeuble je svog štićenika, po pitanjima spoljne politike, trasirao na put duge konzervativne tradicije Konrada Adenauera, koja se zasniva na jakoj vezi sa Zapadom, jastrebovskim odnosima prema Rusiji, a delom i prema Kini, kao i na insistiranju da su evropske integracije od najveće važnosti za ostvarivanje nemačkog nacionalnog interesa i pripitomljavanje „zemlje prevelike za Evropu, ali premale za svet“.

Međutim, potezi nove Trumpove administracije po pitanju Ukrajine i evropskih saveznika u NATO-u doveli su i ovog okorelog atlantistu do pozicije da je bezmalo postao svojevrsni nemački De Gaulle. U debati nakon izbora Merz je najviše pažnje posvetio spoljnopolitičkim temama, izgovorivši čak i po sopstvenom priznanju nešto što nikad nije zamišljao da će javno reći.

Naime, budući nemački kancelar je rekao da će mu „apsolutni prioritet biti jačanje Evrope što je brže moguće kako bi, korak po korak, zaista mogli da postignu nezavisnost od SAD-a“. Štaviše, rekao je da je već u „kontaktima sa liderima evropskih članica NATO-a“ po tom pitanju.

Ovo je iznenadilo i najupućenije stručnjake za bezbednost Evrope, uverivši ih da Nemačkoj predstoji zaista „Zeitenwende“ koju je pre tri godine obećao Scholz.

Međutim, da li je Merz sposoban da napravi i preokret na unutrašnjem planu ili će se ostvariti ona opaska jednog engleskog istoričara kada je o nemačkim revolucijama iz 1848. i 1849. godine pisao da je „nemačka istorija dostigla svoju prekretnicu i nije uspela da se preokrene“.

Doduše, Merz ima 69 godina, pa mu zbog toga predviđaju da bi mogao da bude kancelar jedan ili najviše dva mandata te da je, zbog činjenice da „ne igra na duge staze“, kao nekad Angela Merkel, moguće da bude skloniji da koristi svoj politički kapital da u kratkom roku donese za javnost nepopularne i teške odluke.

Povjerenje u političare

Institut za ispitivanje javnog mnenja Gallup već je detektovao pet ključnih problema koji tište Nemce. Osim rešavanja pitanja iregularnih migracija, Nemci od novog kancelara očekuju da podstakne ekonomski rast kako bi se poboljšao životni standard, kojim su sada nezadovoljniji nego ikada od globalne ekonomske krize 2008. godine. Potom da reši problem nedostupnosti stanova po pristupačnoj ceni, kao i da obnovi poverenje drugih u Nemačku i ojača savezništva u Evropi.

Osim toga, među ključnim problemima je i pitanje povratka poverenja građana u javne institucije, kao što su vojska i pravosudni sistem, ali i u samu vladu i političare. Merzova vlada će morati da uveri birače da su nemački političari uopšte sposobni da naprave promene i vrate zemlju na put uspeha jer Nemce uveliko drma kriza identiteta izazvana spoznajom da nemačko ekonomsko čudo koči.

Narastanje popularnosti stranaka na ideološkim krajnostima ukazuje da je ovo verovatno i poslednji voz za stranke centra da uvere birače u svoju sposobnost i spremnost da u duhu poverenja sarađuju i time spreče da AfD kao svojevrsna anti-establišment stranka već za četiri godine postane najjača politička snaga u Nemačkoj. A šefica AfD-a Alice Weidel upravo to najavljuje, budući da Merz odbija njene ponude da odmah naprave desničarsku vladajuću većinu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.